NAGRADE AKADEMIJE ZA ZASLUGE – OSKAR

Za šest godina, tačnije 2029. godine, dodela nagrada Akademije, od milja poznata kao dodela Oskara, će proslaviti 100 godinja postojanja. Vrlo je verovatno da po njenom osnivanju niko nije ni slutio koliko će velika postati. Kažemo vrlo verovatno, jer ipak govorimo o ljudima sa ogromnom vizijom i maštom čiji je rad pomogao čovečanstvu da sanja i raste tokom prošlog veka. Danas je dodela Oskara najstarija, najpoznatija, najuticajnija, najprestižnija  slavna filmska nagrada. Ako ste se ikada zapitali kako je sve počelo, na pravom ste mestu, jer ćete u nastavku saznati nešto više o istorijatu dodele Oskara i nekim od njenih ključnih trenutaka.

Istorijat

1927. godine, Luis B. Majer (Louis B. Mayer), koji je bio na čelu studija MGM, osnovao je Akademiju filmske umetnosti i nauke (AMPAS). Ubrzo nakon toga održana je večera na kojoj se razgovaralo o ciljevima nove organizacije. Jedan od tih ciljeva bio je osmišljavanje metode da se oda priznanje izuzetnim dostignućima, na taj način podstičući viši nivo kvaliteta u svim aspektima filmske produkcije, i tako se rodila ideja za dodelu nagrada Akademije.

Izgled statuete

Na jednom od brojnih sastanaka u narednim nedeljama, umetnički direktor MGM-a Sedrik Gibons (Cedric Gibbons) skicirao je lik viteza koji drži mač dok stoji ispred filmske rolne. Pet krakova na rolni označavali su prvobitnih pet grana Akademije – glumce, režisere, producente, tehničare i pisce – a mač je simbolizovao zaštitu za dobrobit i napredak filmske industrije. Dizajn statuete je odmah usvojen od strane Upravnog odbora. Početkom 1928. Gibons je izabrao vajara iz Los Anđelesa Džordža Stenlija (George Stanley) da realizuje njegovu skicu u tri dimenzije. Zajedno su razgovarali o konceptu dizajna i Stenli je razradio nekoliko verzija od kojih je Gibons odabrao jednu. U finalnoj verziji, figura viteza je bila poboljšana, a filmska rolna ispod njegovih nogu se pomerala. Tako je rođena danas kultna statueta.

Kako je Oskar dobio ime

Zvanični naziv je Nagrada Akademije za zasluge, ali statueta je poznatija pod imenom Oskar, čije poreklo nije sasvim jasno. Popularna i najverodostojnija priča je da je bibliotekarku a kasnije i izvršnu direktorku Akademije Margaret Herik (Margaret Herrick) statueta podsećala na njenog ujaka Oskara, što je i rekla, pa je osoblje Akademije počelo da je naziva Oskar. U svakom slučaju, do šeste dodele nagrada 1934. godine, holivudski novinar Sidni Skolski (Sidney Skolsky) je u svojoj kolumni upotrebio termin Oskar za prvu pobedu Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn) u kategoriji najboje glumice. Sama Akademija nije zvanično koristila ovaj naziv sve do 1939. godine.

Izrada statuete

Statueta je visoka 34,3 centimetra a teška je čitavih 3,856 kilograma. Dizajn statuete se nije menjao u odnosu na prvobitnu zamisao, ali je veličina postolja varirala sve dok nije usvojen postojeći standard 1945. godine, kao i materijali od kojih je napravljena.

Prvih petnaest statueta je napravljeno od pozlaćene čvrste bronze, ali je u roku od nekoliko godina bronza odbačena u korist britanija metala, koji je omogućavao glatku završnu obradu na statuetama. Zbog nestašice metala u Drugom svetskom ratu, tri godine su dodeljivani Oskari napravljeni od premazanog gipsa. Posle rata, sve gipsane figure su njihovim dobitnicima zamenjene pozlaćenim statuama od metala.

2016. godine Akademija je saopštila da će umetnička livnica “Polich Tallix“ u Njujorku pomoći da se statueta vrati što bliže originalnom dizajnu. Koristeći livenog bronzanog Oskara iz 1929. godine, zanatlije Polich Tallik-a su, uz upotrebu moderne 3D tehnologije, vratile suptilne karakteristike originalne skulpture Džordža Stenlija. Takođe su se vratili izradi pozlaćenih statueta od čvrste bronze. Od tada, umetnička livnica “Polich Tallix“ svakog januara ručno izlije pedeset novih bronzanih statueta koje zatim dobijaju 24-karatni zlatni premaz od strane Epner Technology. Vreme potrebno za izradu ovih novih statueta je oko tri meseca.

Ova moćna statueta košta samo jedan dolar

Iako mnogi smatraju da u filmskoj industriji nema veće počasti od osvajanja Oskara, sam trofej vredi manje od šoljice kafe. Razlog tome su stroga pravila. Naime, dobitnicima nije dozvoljeno da „prodaju ili na drugi način otuđe statuetu Oskara… a da je prethodno ne ponude Akademiji za iznos od 1 dolara“. Ako dobitnik Oskara umre i prenese svoju nagradu na svoju decu, ti naslednici takođe moraju da se pridržavaju istih pravila i ne mogu da prodaju ili poklone statuetu. Ova pravila su prvi put uvedena 1951. godine i na snazi su kako bi se „očuvao integritet simbola Oskara“, navodi Akademija u svojim materijalima.

Prva svečanost dodele oskara

Prva svečanost dodele Oskara održana je u hotelu Holivud Ruzvelt, 16. maja 1929. godine. Ulaznice za ovu privatnu večeru koštale su 5 dolara, a domaćin je bio Daglas Ferbanks (Douglas Fairbanks) [glumac i prvi predsednik Akademije], i svečanost je trajala je samo 15 minuta. Prvi Oskar u istoriji dodeljen je Emilu Dženingsu (Emil Jannings), u kategoriji najboljeg glumca za njegove glavne uloge u nemim filmovima „Put celog tela” (The Way of All Flesh) (1927) i „Poslednja komanda“ (The Last Command) (1928). Prvu ikada nagradu Oskar za najbolji film osvojio je film „Krila“ (Wings), nemi film iz 1927. koji govori o dva pilota zaljubljena u istu ženu. Produkcija filma koštala je 2 miliona dolara, što ga čini najskupljim filmom tog vremena. Sve do izlaska filma „Umetnik“ (The Artist) 2012. godine, „Krila“ su bila jedini nemi film koji je osvojio nagradu za najbolji film.

Rezultati poznati pre svečanosti

Na prvoj dodeli Oskara 1929. godine, dobitnici su saopšteni tri meseca ranije. Međutim, sledeće godine Akademija je odlučila da stvori osećaj neizvesnosti i umesto toga je novinama unapred poslala spisak dobitnika nagrada, koji nije smeo da se objavljuje do 23 sata, veče pre same svečanosti dodele Oskara. Ovaj sistem je ostao na snazi narednih 10 godina. Međutim, 1940. godine „Los Anđeles Tajms” (Los Angeles Times) je prekršio ovu zabranu i objavio pobednike u svom večernjem izdanju na dan dodele, što je značilo da su nominovani znali ishod i pre nego što su se pojavili na svečanosti. Kao rezultat ovog fijaska, već sledeće godine (1941.) je uveden sistem sa zapečaćenim kovertama (koji se i danas primenjuje) a rezultati su postali strogo čuvana tajna. Ovo je takođe dovelo do jedne od najiščekivanijih rečenica ikada: Molim kovertu.