ZAJEDNO KA VRHUNCU- ENISA I MELISA – DVOSTRUKA SNAGA STONOG TENISA

Melisa i Enisa Sadiković su sestre koje su stekle izvanredan ugled u svetu stonog tenisa, a osvojile su zajedno prestižne titule kao državne šampionke Luksemburga u ovom sportu. Melisin put u stoni tenis otpočeo je sa devet godina, a podstaknut je radoznalošću i nepokolebljivom posvećenošću ovom sportu. S druge strane, Enisina inicijacija u stoni tenis počela je još ranije, a njeni treninzi su startovali kada je imala samo sedam godina. Njihova majka, koja je i sama bivša šampionka Luksemburga, odigrala je ključnu ulogu u oblikovanju njihove strasti prema ovom sportu, kao i karakterističnih stilova igre, po čemu su danas prepoznatljive u svetu stonog tenisa. Inspirativna priča ove dve sestre, u prvi plan ističe izuzetnu važnost podrške I jedinstva porodice u razvoju mladih sportista. Pored svojih izvanrednih dostignuća, njih dve takođe dele duboku vezu sa Kosovom. Očevo mesto rođenja i odrastanja je Mitrovica, što je činjenica koja je daje posebnu dimenziju njihovoj nedavnoj poseti Kosovu, tokom leta. Dok su dve sestre boravile na svojem posebnom putovanju i poseti Kosovu, naš tim imao je privilegiju da ih upozna i dobije ekskluzivni intervju, kao i da dublje pronikne u njihov sportski svet i priču o uspehu…

Šta vas je privuklo stonom tenisu i ko je najviše uticao na taj izbor?

ENISA: Naša majka je imala veliki uticaj na nas jer se bavila ovim sportom. Ona je svoju karijeru počela u Litvaniji , a potom je postala prvak Luksemburga.
MELISA: Majka nas je vodila na svoje treninge, još dok smo bile male, svakako je to dosta uticalo na nas da zavolimo ovaj sport. Ona mi je bila najveća inspiracija i uzor jer mi se mnogo sviđalo kako je igrala, tj. njen stil igre. Moje prve uspomene su iz sportske hale, a to je bilo vreme kada nas dve još nismo ni prohodale.

Zašto volite stoni tenis?

ENISA: Volim ga zato što je to individualni sport u kojem moraš biti veoma disciplinovan. Volim ga jer je u njemu osim discipline potrebna jaka mentalna snaga. Upravo to me pokreće i inspiriše da dam sve od sebe.
MELISA: Kao što je rekla moja sestra, stoni tenis je sport u kojem prevashodno moraš da se osloniš na sebe i svoju mentalnu snagu. Ne zavisiš od drugih igrača, već jedino od sebe i svoje samodiscipline. Stoni tenis je zahtevan sport, kako fizički, tako i mentalno. Zapravo, to mi se i najviše sviđa, taj izazov sa samom sobom, sa kojim moraš da se suočiš. Naravno postoje i utakmice kada igraš u duetu sa nekim, a onda opet moraš da se prilagođavaš i daš sve od sebe.

Obe ste tinejdžerke, kako uspevate da uskladite sport, školu i slobodno vreme?

ENISA: Dobro je to što pohađamo sportsku školu, gde se naši profesori maksimalno trude da nam izađu u susret i olakšaju svakodnevni život i školske obaveze. Ukoliko sam na nekom turniru, oni nam omogućavaju da uspešno imamo nastavu iz određenih predmeta, upravo imajući u vidu naše utakmice. Maksimalno nas podržavaju, a ukoliko imamo neke testove, i njih radimo u reciprocitetu sa stonoteniskim turnirima.
MELISA: Da i meni je potpuno isto, naši profesori apsolutno podržavaju naša sportska zalaganja i trude se da nam olakšaju na taj način što usklađuju svoja predavanja i testove sa našim potrebama i utakmicama, zbog kojih odsustvujemo.

Postoji li za vas slobodno vreme, kako ga koristite?

ENISA: Nemam baš puno slobodnog vremena, škola nam počinje od osam ujutru, traje do tri popodne, i onda od pola četiri do šest treniramo. Naravno trudim se da nađem vremena da sa drugaricama odem u bioskop ili na kuglanje, onda kada nisam mnogo umorna. Ja i moja sestra treniramo svaki dan, nekad dva nekad četiri sata dnevno, takmičenja su nam vikendima, tako da je jako teško pronaći slobodno vreme za druženje i život kakav obično imaju tinejdžeri.
MELISA: Trudim se da svoje slobodno vreme iskoristim na najbolji način u društvu sa porodicom ili drugarima. Činjenica je da mi nedostaje slobodnog vremena, ali sam se navikla na to, jer znam svoj cilj, a to je da budem što bolja sportistkinja.

Šta vas motiviše da redovno idete na treninge?

ENISA: Budućnost pre svega. Ako sam dobra u ovom sportu, otvaraju mi se mnoge karte da budem uspešna i ostvarim karijeru profesionalne sportiskinje. Jednog dana mogu zaraditi dovoljno novca, ali daleko mi je važnije to što učestvovanjem na takmičenjima upoznajem mnogo ljudi i ostvarujem mnoge kontakte, koji će mi mnogo značiti u budućnosti. Proputovala sam mnoge zemlje u Evropi i upoznala različite kulture, a to je nešto što nema cenu.
MELISA: Meni je najveća motivacija da se bavim sportom i budem stalno aktivna. Uživam da igram stoni tenis, i on mi predstavlja opuštanje, nakon dugog dana u školi. Iz tog razloga svakodnevni treninzi mi ne predstavljaju napor, već vidim da nakon svakog postajem bolja kako profesionalno, tako i lično. Ljubav prema stonom tenisu i sportu mi je najveća motivacija.

Koliko vas roditelji podržavaju u ovom sportu i zašto vam je bitna njihova podrška?

ENISA & MELISA: Naša majka se veoma uspešno bavila ovim sportom, zna koliko je važna samodisciplina, ali to koliko je teško postati vrhunski i profesionalni sportista. Onda kada nam se desi da smo umorne, hrabri nas svojim stavom i primerom da istrajemo i da se borimo. Kada smo kući, ponekad nas pusti da se odmaramo, pa ne moramo da sređujemo sobu, već ona to uradi umesto nas, zato što zna koliko smo umorne.

Vaša majka je vrhunski stonoteniser sa titulama. Koliko često igrate sa njom?

ENISA & MELISA: Igramo, bolje rečeno, igrale smo, pošto je ona sad prestala da se aktivno bavi sportom. Moram da kažem da nas je uvek pobeđivala. Uvek sam očekivala da ću je pobediti, ali ona se više ne bavi profesionalno sportom, već nam svojim savetima daje “vetar u leđa”. Mada ko zna, možda se i uplašila da smo bolje, pa zato više ne želi da igra sa nama dvema! Šalim se, majka nam je uzor, učestvovala je na mnogim turnirima i odnosila pobede, ponosna sam što učim od najbolje u ovom sportu, stonom tenisu.

Da li vas dve trenirate kući, jedna protiv druge?

ENISA: Igramo i smejemo se, Melisa je ipak starija od mene, pa se trudim se da što više naučim od nje, ali ne sumnjam da smo tu negde blizu.
MELISA: Enisa je malo mlađa od mene, ne treniramo u istim kategorijama, ali nas to ne sprečava da zajedno vežbamo. Imamo stonoteniski sto u garaži, ali nikada nemamo ozbiljne mečeve, već naše mečeve koristimo za vežbanje. I zabavu!

Koji su vaši krajnji ciljevi koje želite da dosegnete u ovom sportu?

ENISA: Volela bih da osvojim puno medalja na raznim takmičenjima, kao i da jednog dana učestvujem na Olimpijskim igrama. Cilj mi je da osvojim puno medalja i budem jedna od najboljih.
MELISA: Da postanem profesionalac u ovom sportu. Da stignem do najeminentnijih evropskih i svetskih takmičenja. I jednoga dana da podučavam mlade svim lepotama ovog sporta.

Imate li uzore u stonom tenisu? Ko vam je omiljeni igrač ili igračica?

ENISA: Da, meni je to Darko Jorgić iz Slovenije. Omiljen mi je jer ima dobar stil igre, a inače smo veliki drugari. Uvek navijam za njega!
MELISA: Meni je uzor Mišelin iz Luksemburga. Ona je nedavno napunila 60 godina, a bez obzira na broj godina i dalje jako dobro igra i pobeđuje. Velika mi je inspiracija zato što vidim koliko je sretna i dalje, dok igra stoni tenis. Posebno mi je bitno kada je vidim tu sa nama, u sportskoj hali, dok nas bodri da istrajemo i pobeđujemo.

Koje pobede i trofeji su vam najdraži?

ENISA: Izdvojila bih turnire na kojima sam pobeđivala u Belgiji, Nemačkoj i Francuskoj. Ipak najdraža mi je pobeda ona kada sam osvojila Kup Luksemburga.
MELISA: Meni je omiljeni trofej onaj kada sam po prvi put postala državni prvak Luksemburga.

Melisa i Enisa su svoju stonotenisku karijeru započele u klubu svoje majke, luksemburškom DT Nidderkäerjeng, potom su zahvaljujući talentu i rezultatima koje su pokazale, privukle pažnju stonoteniske Federacije Luksemburga. Nakon toga postaju deo nacionalne ekipe Luksemburga. I jedna i druga su državne prvakinje Luksemburga. Nakon važnih pobeda, počinju da ih traže ekipe iz drugih zemalja, pa imaju luksemburšku licencu u klubu gde su otpočele svoju karijeru. Taj klub ih trenutno iznajmljuje nemačkom Kajzeslauteru, a kako su obe veoma mlade, nesumnjivo ih u budućnosti nestrpljivo očekuje još mnogo klubova i dobrih sportskih transfera.

Kako ste se osećale kada ste prvi predstavljale Luksemburg na državnom takmičenju?

ENISA: Bila sam veoma sretna i ponosna. Možda sam ponekad sumnjala u sebe da ne ispunjavam očekivanja, ali igra u državnom timu me je potpuno uverila u suprotno. Sada znam da sam na pravom putu i imam mnogo više samopouzdanja.
MELISA: Nisam znala šta da očekujem, bila sam pomalo nervozna, ali na kraju sam postala neizmerno ponosna na sebe. Osećala sam da radim nešto pravo za svoju zemlju. I dalje sam ponosna na nas dve sestre, koje smo uspele da uđemo u reprezentaciju.

Koliko ste upoznate sa razvojem stonog tenisa na Kosovu?

ENISA: Nedavno smo na jednom turniru upoznala dve devojčice sa Kosova, koje se bave stonim tenisom. Bile su nam jako simpatične i ostale smo u kontaktu. Iskreno se nadam da ćemo se i dalje sretati na turnirima.

Koje su vaše slabosti u stonom tenisu i u kojim aspektima bi volele da se poboljšate?

ENISA: Mnogo emotivno doživljavam igru, lako se iznerviram. Volela bih da to menjam i postanem racionalnija i hladnije glave. Pri tolikom pokazivanju emocija, moji protivnici to umeju da iskoriste, jer vide da tada nisam skoncentrisana. Maksimalno ću se truditi da to promenim kod sebe.
MELISA: Ja ne pokazujem puno emocija na terenu, jer sam prilično racionalna. Volela bih sa druge strane, da poboljšam tehniku igranja i da je usavršim što više, jer planiram da se profesionalno bavim ovim sportom.

Po čemu bi volele da budete upamćene u ovom sportu?

ENISA: Volela bih da budem uzor mladima koji će se baviti ovim sportom, a naravno volela bih da osvojim medalju na Olimpijskim igrama.
MELISA: Želela bih pre svega da budem inspiracija mladim generacijama da se bave ovim sportom. Poput moje omiljene stono teniserke, koja i u kasnijim godinama i dalje strastveno igra.

Koja je vaša poruka vršnjacima ovde na Kosovu?

ENISA: Rekla bih im da nikada ne odustaju, da moraju uvek da se trude u ispunjenju svojih snova. Moraju biti jaki i veoma disciplinovani, jer bez toga ne mogu uspeti. Čak i kada im ne ide lako, i tada se trebaju truditi, jer samo trud donosi plodove. Ne odustajte nikada!
MELISA: Ja bih im poručila da rade ono šta vole, ali da sve čine svojim punim srcem. I naravno neka se maksimalno zabavljaju i uživaju u svojim rezultatima i postignućima. Pozdravljam sve svoje vršnjake i dodala bih još da mi se Priština mnogo sviđa i da ću se uvek ovde rado vraćati.

NEŠTO SASVIM LIČNO…

Koje su vam omiljene društene mreže?
ENISA: Snepčet, Instagram, Tiktok.
MELISA: Tiktok definitivno. I Instagram. Koristim uglavnom sve društvene mreže, osim Fejsbuka.

Koju vrstu komunikacije preferirate. Razgovor uživo, mejlove ili poruke?
ENISA: Najviše volim da se čujem sa svojim prijateljima, mnogo se više ispričamo i kažemo puno toga jedni drugima. Tekstualne poruke su komplikovanije i manje praktične.
MELISA: Ja najviše volim Face Time, tako uglavnom komuniciram sa svojim drugarima…

Koliko koristite emodžije u razgovorima i koje?
ENISA: Najviše volim Smajlija. Njega stalno koristim.
MELISA: Volim sve emodžije sa srcićima. Puno ih šaljem svojim prijateljima…