ZNAČAJ KULTURNOG NASLEĐA I KOME PRIPADA?
Često slušamo o značaju kulturnog nasleđa, ali šta je to kulturno nasleđe? I kome pripada?
Šta je nasleđe?
Da bismo razumeli šta je nasleđe, prvo moramo da pogledamo značenje reči. Nasleđe je uopšte svojina, nešto što se nasleđuje, prenosi sa prethodnih generacija. Ali u slučaju kulturnog nasleđa, ono nije samo u obliku imovine, već iu obliku artefakata, spomenika ili različitosti vrednosti i tradicije. Kulturno nasleđe podrazumeva zajedničku vezu, našu pripadnost zajednici. Predstavlja našu vezu sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.
Materijalno i nematerijalno kulturno nasleđe
Kulturno nasleđe često podseća na artefakte (slike, crteže, dizajne, mozaike i skulpture), istorijske spomenike i građevine, kao i na arheološka nalazišta. Međutim, pojam kulturnog nasleđa je čak i širi od toga i postepeno je proširen tako da uključuje dokaze o ljudskoj kreativnosti kao što su fotografije, dokumenti, knjige i rukopisi, instrumenti i drugo, bilo kao pojedinačni predmeti ili zbirke. Danas se gradovi, podvodni pejzaži i prirodno okruženje takođe smatraju delom kulturnog nasleđa, jer se zajednice identifikuju sa svojom okolinom.
Štaviše, kulturno nasleđe nije ograničeno na objekte koje možemo videti i dodirnuti. Takođe se sastoji od nematerijalnih elemenata: tradicije, usmene istorije, izvođačke umetnosti, društvenih praksi, tradicionalnih zanata, rituala, znanja i veština koje se prenose sa generacije na generaciju unutar zajednice.
Značaj zaštite kulturnog nasleđa
Svi narodi doprinose svetskoj kulturi. Zbog toga je važno poštovati i štititi svu kulturnu baštinu, kroz domaće zakone i međunarodne ugovore. UNESCO (Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu), osnovana 1954. godine, usvojila je međunarodne konvencije za zaštitu kulturnog nasleđa, kako bi promovisala međukulturalno razumevanje naglašavajući značaj međunarodne saradnje. U tu svrhu, UNESCO je napravio Listu svetske baštine i Listu nematerijalne kulturne baštine. Prva lista je posvećena pravnoj zaštiti područja ili znamenitosti za koje UNESCO smatra da su od izuzetne vrednosti za čovečanstvo, dok druga lista štiti nematerijalno nasleđe kao što su običaji, muzika, rituali i drugo. Štaviše, naše pravo da uživamo u umetnosti i da učestvujemo u kulturnom životu zajednice uključeno je u Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija.
Čija kulturna baština?
Pojam kulturnog nasleđa u osnovi stvara koncept jedinstvenog društva i komunikacije između njegovih članova. Međutim, kulturne granice se ne završavaju na državnim granicama. Umetnici, pisci, naučnici, zanatlije i muzičari uče jedni od drugih, čak i ako pripadaju različitim kulturama iz različitih perioda i zemalja. Razmislite o uticaju rimske arhitekture na naselje Ulpijana u blizini Prištine, japanskog dizajna na slikama Pola Gogena, ili afričkih maski na delima Pabla Pikasa, ili čak zapadne arhitekture na liberijskim domovima u Africi. Kada su se oslobođeni afroamerički robovi vratili u svoju domovinu, izgradili su domove u duhu neoklasičnog stila domova na američkim plantažama. S druge strane, na američki neoklasični stil uticao je renesansni arhitekta Andrea Paladio, koji je bio pod uticajem klasične rimske i grčke arhitekture.
Uzmimo još jedan primer, primer Mona Lize koju je početkom šesnaestog veka naslikao Leonardo da Vinči, a koja se nalazi u muzeju Luvr u Parizu. Sa moderne tačke gledišta, kojoj nacionalnoj baštini pripada Mona Liza?
Leonardo je bio veoma poznat italijanski slikar, zbog čega je Mona Liza definitivno deo italijanskog nasleđa. Kada je Leonardo otišao u Francusku da radi na dvoru kralja Fransoa I, poneo je Mona Lizu sa sobom. Kralj Fransoa I je 1518. kupio Mona Lizu i tako je završila u kraljevskim zbirkama. Iz tog razloga, nesumnjivo je i deo francuske kulturne baštine. Danas se ova slika definiše kao najpoznatije, najposećenije, najzastupljenije umetničko delo i kao takva pripada kulturnom nasleđu čitavog čovečanstva.
Dakle, kulturno nasleđe koje su nam preneli roditelji, mora se čuvati za dobro svih. U eri globalizacije, kulturno nasleđe nam pomaže da se setimo naše kulturne raznolikosti, a razumevanje toga razvija međusobno poštovanje i obnavljanje dijaloga između različitih kultura.
Stari Rimljani su smatrali da se umetničko delo može smatrati delom nasleđa cele zajednice, čak i ako je bilo u privatnom vlasništvu. Na primer, skulpture koje su krasile fasadu privatne zgrade bile su prepoznate kao zajednička vrednost i nisu mogle da budu uklonjene jer su se nalazile u javnom prostoru gde ih je mogla videti cela zajednica.
Rimski pisac Plinije Stariji (23-79 p.n.e.) u svom delu „Naturalis Historia“ pokazuje da je državnik i general Agripa ispred svojih termi postavio Apoksiomena (Apoximenos), remek delo veoma poznatog grčkog vajara Lizipa. Statua je prikazivala sportistu dok je skidao prašinu, znoj i ulje sa svog tela instrumentom zvanim “strigil”. Car Tiberije je toliko obožavao ovu skulpturu da je naredio da se ukloni sa javne lokacije i postavi u njegovu privatnu palatu. Rimski narod je ustao i primorao ga da vrati Apoksimena na njegovo nekadašnje mesto gde su mu se svi divili.
